Nancy Drew: The Phantom of Venice opis

Deset godina nakon prve Nancy Drew avanture, dolazi osamnaesti nastavak. Podjednako zarobljen u vakuumu mediokriteta kao i njegovi prethodnici, Phantom of Venice pokazuje uobičajene naznake tehnološke, strukturne i fabularne zaostalosti, koje bi većinu avanturističkih serijala sahranilo već nakon nekoliko premijernih nastavaka. Zašto onda Nancy slavi desetogodišnjicu u virtualnom svetu?

 

Once Upon a Time in America

Zasnovane na književnom serijalu nepostojeće umetničke vrednosti, avanture Nancy Drew od samog nastanka bile su planirane kao masovni konzumentski proizvod, namenjen, pre svega, fanatičnim tinejdžerskim obožavateljkama na tlu SAD-a. Zapravo, glavni problem čitavog serijala počinje i završava sa njegovom publikom.  Naime, za razliku od većine avanturističkih naslova, koji svoju publiku pretežno traže u zrelijem igračkom telu, ND je isključivo skocentrisana na fanove licence. U prevodu, ljudi koji su u većini slučajeva imali tek minorna iskustva sa žanrom. Posledica ovakvog sleda bio je casual pristup klasičnoj avanturističkoj prezentaciji, koji će, usled masovne produkcije, dovesti do nestanka  kvalitativnih normi.

Zašto tone Venecija?

Ovogodišnje avanture gospođicu Drew vode u Veneciju, grad bogate kulturne i umetničke istorije. Na poziv ekscentrične bogatašice iritantnog glasa Prudence Rutherford,  Nancy stiže kako bi tamošnjoj policiji pomogla u hvatanju Fantoma, misterioznog kradljivca umetnina. Već na samom početku autori prave krucijalnu grešku u oblikovanju fabule: našoj teen detektivki daju ulogu tajnog agenta državne službe,  što je u najmanju ruku stupidna i nadasve nemoguća situacija.  Sama direkcija fabule može se nazvati solidnom, barem u okviru kriminalističkog pulp žanra. Za razliku od prošlog dela, koji je po tom pitanju gotovo došao do krajnjih okvira šablona u kojem se nalazi, karakterizacija u POV čini se kao očigledan korak unazad, ponajpre iz razloga što su likovi koje ćete upoznati nezanimljivi, ponekad čak i iritantni. Dijaloška naracija je pristojnog kvaliteta, te se po tom pitanju ne razlikuje od standarda prethodnika. 

Kontrolni interfejs je ostao nepromenjen, tako da možete očekivati klasičnu čvornatu p&c izvedbu. S druge strane, slideshow kretanje bez mogućnosti rotacije za 360 stepeni najbolji je prikaz koliko je  Her Interactive zaostao za osnovnim tehnološkim činjenicama.  Inventar je identičan kao u prethodnicima, jednako neorganizovan i pojednostavljen, bez nekih elementarnih funkcija poput naziva predmeta. Tokom igre moguće je pregledavati sva zapažanja iz okoline i listu zadataka koje možete izvršiti, što je svakako dobrodošao dodatak, doduše, prisutan već nekoliko godina u serijalu.

Muzičke kompozicije možda su jedini aspekt kojem se ne mogu uputiti konkretne zamerke. Ugodna mešavina mandoline i gudačkih instrumenata daju prepoznatljivi venecijanski tradicionalni zvuk, koji značajno popravlja atmosferu narušenu grafičkom inferiornošću. Zvučni efekti su, takođe, pristojni. Glumačka izvedba dosta varira u svojoj prezentaciji. Tako, recimo, većina likova ima uhougodne glasove, no prilikom iole dramatičnih momenata njihov nekvalitet dolazi do punog izražaja.

 

   Beskonačan niz

58/100 Mediokritet 

+ Muzika, zagonetke, facijalna animacija
– Grafika, prezentacija, inventar, animacije, karakterizacija