I Wanna Be the Guy opis
Svi mi volimo da, između višesatnih partija napucavanja vanzemaljaca i spasavanja sveta, odigramo neku opuštajuću igru da malo odmorimo živce. Tražeći takvu po Internetu, možda naiđete na I Wanna Be the Guy, koja na prvi pogled deluje kao bezazlena platformska igra. Grdno se varate.
Nemoguća misija
Počevši svoj život kao igra pravljena iz čiste dosade, I Wanna Be the Guy je polako rasla i dobijala nivoe da bi došla do onog što predstavlja danas – platformsku igru ravnu starijim Super Mario igrama. Međutim, dok je Mario pravljen za prosečnog 10-godišnjaka, sa IWBTG to nikako nije slučaj. Poenta ovaj put nije klasična retro grafika sa sprite-ovima i genijalno dizajnirani nivoi koji se u 90% slučajeva mogu preći iz prvog pokušaja, nego nešto što će ogromni deo igrača odvratiti od igranja u prvih pet minuta – težina. Sama činjenica da je nezvanično poznata i kao najteža igra ikada dovoljno vam govori o količini živaca koja će vam biti potrebna da ostanete uz nju, o prelaženju i da ne pričamo. Priča koja sve vezuje u celinu skoro je nepostojeća – vi ste anonimni heroj poznat samo kao The Kid, a da biste postali The Guy morate od sadašnjeg The Guy-a preoteti tu titulu. Odmah pri počinjanju nove igre shvatićete sa kolikim zadatkom imate posla – postoje četiri nivoa težine: medium, hard, very hard i impossible. Razlike između težina se svode na povećavanje rastojanja između save tačaka u nivoima, s tim da u impossible modu tih tačaka jednostavno nema i celu igru morate da pređete bez gubljenja života. Do sada niko na svetu nije uspeo u tome.
1001 smrt
S obzirom da se radi o platformskoj igri, o samom gameplay-u se malo toga novog može reći: pored četiri strelice, koristićete taster Shift za skakanje i Z za pucanje, i ništa više. Tehnike za sprečavanje vašeg napretka kreću se od klasičnih bodlji, padanja van granica nivoa, raznoraznih neprijatelja pa sve do suludih, ako ne i sadističnih metoda kao što su jabuke koje padaju nagore, kotrljajući Mesec koji ruši sve pred sobom i slično. Svaki delić vas konstantno podseća da igrate jednu od najtežih igara na svetu: taman stignete do prolaza do sledećeg nivoa, da bi se iz obližnjeg oblaka pojavila munja, i nivo morate da igrate ispočetka. Sveprisutne bodlje je dovoljno samo malo okrznuti i The Kid će se pretvoriti u oblak crvenih piksela. Neprijatelji se neretko kreću brzinom svetlosti, a činjenica da iz vašeg pištolja možete ispaliti samo četiri metka istovremeno otežava njihovo elimisanje, ako je to uopšte i moguće. Prelazak igre je smišljen na taj način da prvo morate da odnesete pobedu nad boss-ovima, posle čega idete do odaja The Guy-a i borite se sa njim. Navedeni boss-ovi se ne moraju prelaziti po unapred određenom redosledu, što znači da kroz igru možete da prođete različitim putanjama (od kojih neke vode u prostorije bez izlaza pa morate da izvršite samoubistvo tasterom Q i vratite se do prethodne save tačke). Sami "glavni" su krajnje originalni – borićete se protiv Majka Tajsona, Bowser-a iz već spomenutog Mario serijala, likovima iz Megaman igara… Za njihovo savladavanje će vam trebati najviše spretnosti i sasvim je sigurno da ćete kod svakog poginuti u proseku pedesetak puta dok ne naučite njihovo kretanje i putanju njihovih projektila. Kad smo već kod umiranja, autor je otišao toliko daleko da je u vaše statistike uvrstio i broj smrti, koji vrlo lako može da prevali i 1000 pre nego što završite igru.
Savremeni retro
Grafika takođe ostaje verna stilu starih platformi. Alat koji je korišćen pri izradi IWBTG je Multimedia Fusion 2, dakle radi se o apsolutno 2D igri sa sprite-ovima. Zvučna podloga je malo naprednija od grafičke; najvećim delom preovlađuje 8-bitna muzika, osim na par mesta (u glavnom meniju, na primer) gde ćete slušati MP3 pesme. Drugim rečima, ako ste igrali maltene bilo koju stariju sličnu igru, onda ste manje-više videli sve što možete očekivati. Da li će nekima ovakav stil smetati ili ne tema je u koju neću da zalazim, ali je činjenica da se stvara mnogo bolja generalna atmosfera nego što bi to bio slučaj da se autor opredelio za korišćenje modernih DirectX 9 efekata. Ukratko rečeno, IWBTG se savršeno uklapa u klasičnu definiciju termina "old-school", a pritom radi i na najmodernijem računaru, što se najverovatnije ne bi moglo reći za već spomenute legende kao što su Megaman ili prve Mario igre. Zvukova ima relativno malo i svode se na onomatopeje pucanja i skakanja, a ni ne očekujemo više od toga. Interesantno je da na igri radi jedan jedini čovek, ali to nažalost znači da možete očekivati i povremene bagove, pogotovo s obzirom na popularnost koju je stekla.
Samo za iskusne
I Wanna Be the Guy na prvi pogled (ali samo na prvi, u bukvalnom smislu reči) deluje kao još jedna platformska igra. Međutim, očigledno je, i to ne možemo dovoljno da naglasimo, da je teška. Tačnije, reći da je igra teška ni blizu ne opisuje neizbežnu frustraciju i neodoljivu želju da se fizički obračunate sa periferijama vaših računara kao posledicu umiranja po 150. put na istom mestu. Trebaće vam čelični živci, nadljudski refleksi i poveća količina slobodnog vremena da stignete do odjavne špice, ali je osećaj kada to (eventualno) postignete tim više ispunjavajući. Ako sebe smatrate tvrdokornim fanom platformskih igara, I Wanna Be the Guy će apsolutno razbiti tu samouverenost. Igra je besplatna, pa vas ništa ne sprečava da je skinete i isprobate, ali znajte da smo vas upozorili.
Naziv igre: I Wanna Be the Guy
Žanr igre: platformska
Ostatak screenshot-ova: I Wanna Be the Guy
Pogledajte i trailer, a zatim diskutujte o igri i opisu na forumu.