test

Vlasnici Xbox360 i PS3 konzola odavno su obrnuli DMC4 uzduž i popreko, nakon čega su ga zadovoljno odložili na policu gde sa gomilom ostalih igara uživa u ulozi ambijentalnog dekora i magneta za prašinu. Dok je četvrto poglavlje ovog odličnog serijala za konzolaše već “stara vest”, armija PC gejmera jedva je dočekala trenutak kada se veličanstveni DMC4 preselio i na “neprofitabilno” PC tržište. Iako je prošlo skoro pola godine od kada se premijerno pojavio na konzolama, DMC4 je na PC platformu stigao u najboljem mogućem trenutku!

Capcom je definitivno uspeo da “ubode” pravi trenutak u kojem će plasirati svoj proizvod na PC tržište. Čak i oni koji su se ljutili što je datum izlaska PC verzije “kaskao” u odnosu na ostale platforme, progutali su knedlu, jer im je direktno ubrizgavanje DMC4 u krvotok bilo upravo ono što im je bilo potrebno sve ovo vreme.

“Zlo nikada ne spava”

Ovaj put priča prati mladog poludemona po imenu Nero, koji služi kao sredstvo za obavljanje prljavih poslova unutar verske organizacije koja naziva sebe “The Order of Sword”. Igra počinje tako što Dante upada usred mise i ubija “Njegovu svetost”, nasilno okončavši molitvu “Spasitelju” koji će sići sa nebesa i spasiti čitav ljudski rod od najezde sila Pakla. Nakon uspešno odrađene misije, Dante se povlači, a naš novajlija Nero dobija zadatak da ga locira i zarobi. Kako igra bude odmicala, Nero će shvatiti da “The Order” i nije toliko miroljubiva organizacija i da im je glavni cilj, zapravo, da uz pomoć Nagata, demonskog mača Danteovog pokojnog brata, otvore glavnu kapiju Pakla. Naravno, ni ova priča ne bi bila kliše da u nju nije umešana i ženska osoba u koju je mladi Nero zaljubljen, a koju će kasnije “The Order” koristi kao garanciju za njegovu odanost i poslušnost.

Bez obzira što je u DMC igrama priča uvek u drugom planu, ljudi iz Capcom-a su se potrudili da igračima što bolje dočaraju svet i nove likove/protivnike sa kojima će se  susretati. Naravno,  kako to već sleduje, igra će vas naterati da postavitie mnogo više pitanja nego što ćete dobiti odgovora, ali moglo bi se reći da je to tradicija i zaštitni znak serijala.

“Tastatura ima smisla”

Nakon fascinantnih uvodnih in-game sinematika od kojih će vam teći voda na usta, uslediće jedan veoma prijatan momenat, a to je kontrolni sistem. Čak i ako ste mazohistički nastrojeni prema stvojim prstima (kao što je bio autor ovog teksta­) i igrate igru na tastaturi, primetićete da kontrolni sistem nikada nije bio bolji! Naravno, pun doživljaj i mogućnosti mogu se iskoristiti isključivo preko gamepad-a, ali sad i igranje na tastaturi ima nekog bolesno-uvrnutog smisla, iz prostog razloga što je likove zaista moguće kontrolisati onako kako ste zamislili. Još jedna delimično pozitivna stvar je i nivo težine, koji je u odnosu na DMC3 značajno spušten. Igrači mogu da biraju dve težine u zavisnosti od toga da li su se u prošlosti susretali sa ovim serijalom ili ne (slično kao kod MGS igara). Međutim, ni oni hard core igrači nisu ostavljeni na cedilu: nakon prelaska igre otključaće se nivo “Dark Knight” gde će oni najspretniji imati priliku da isprobaju svoje sposobnosti protiv nenormalno velike količine protivnika.

“Kada đavo dođe po svoje”

Glavni adut ove igre definitivno jeste borba, koja je i ovaj put odrađena besprekorno. Nero poseduje pozamašan arsenal poteza, kao i specijalnih sposobnosti. Ne treba izostaviti ni njegov maestralni mač kojeg je bukvalno moguće turirati! Turiranje usijava oštricu koja nakon toga deli znatno veću štetu nad protivnicima. Najmoćnije oružje koje poseduje svakako je njegova desna ruka, koja je poprimila permanentni demonski oblik. Sposobnosti koje mu “đavolja” ruka omogućuje veoma su korisne, počevši od raznih zahvata i “finish him” poteza pa do pentranja po nepristupačnim platformama. Jedina glavna mana našeg mladog lovca na demone jeste poveći jezik i arogantna narav koja će vas u pojedinim trenucima veoma živcirati.

Protivnici sa kojima ćete se “tabati” deluju neverovatno detaljno i u svakom pogledu impresivno. Svaka vrsta čudovišta ima svoj jedinstveni stil borbe koji, kada se kombinuje, može praviti velike glavobolje. Još jedna stavka na listi pohvala su epske boss borbe (pogotovo poslednja potiv “Spasitelja”). Programeri iz Capcom-a definitivno su uložili mnogo vremena i truda u svakog od boss-ova što se tokom borbe sa istim da i primetiti.

“Ovo mesto mi se čini poznatim…”

Na drugoj strani novčića situacija je malo drugačija. Većinu boss-ova morate nekoliko puta da vraćate iza kapija Pakla, tako da će onaj prvi osećaj impresioniranosti nakon trećeg ubijanja istog boss-a lagano ispariti. Ponavljanje se neće dešavati samo sa boss borbama, već će biti prisutno i tokom ostatka igre. Igrači će biti primorani da se iznova i iznova vraćaju na iste lokacije kako bi otvorili one potrebne za dalji nastavak igre. Ovo ne bi bila tolika mučnina i problem da se protivnici automatski ne pojavljuju u prostorijama koje ste prethodno očistili. Najgori momenti su kada ste izgubljeni i ne znate gde dalje, a slepo vrtenje u krug ume da stvori veliku količinu besa i frustracije.

Već je spomenuto da je kontrolni sistem najbolji u serijalu, ali će i pored toga biti nekoliko situacija u kojima će nerviranje biti neminovno. Kamera nije preterano loša, ali igra ipak poseduje one “Resident Evil momente”, u kojima zbog lošeg položaja nećete videti protivnike koji se zaleću ka vama. Postoji i opšta zamerka na potez “STREAK” kojim se Nero/Dante zaleću na protivnike. Potez jeste koristan, ali kombinacija tastera pri izvođenju je takva da ćete ga u većini slučajeva koristiti mimo vaše želje.

“Tehnički besprekorno”

Grafički endžin koji pokreće igru je zaista odličan. In-game sinematici su definitivno jedni od najboljih ove vrste koji su se pojavili na PC platformi. Sama hardverska zahtevnost koja prati zaista impresivnu grafičku podlogu i nije toliko visoka koliko se moglo očekivati. Sa druge strane, Dark Night nivo težine može praviti probleme na slabijim konfiguracijama zbog velikog broja protivnika koji se mogu prikazati na ekranu, ali generalno igra će i na single core mašinama raditi bez većih problema. Muzička podloga je ostala identična kao i u prethodnoj igri, što i nije toliko za pohvalu. Tokom borbe vrteće se jedna te ista numera koja je definitivno postala zaštitni znak serijala. Pomalo je trulo što se neko nije potrudio i pokušao da ubaci još koju akcionu numeru koja će vas pratiti kroz igru, no nadamo se da će se setiti u sledećoj DMC igri.

“Tvrd je orah voćka čudnovata…”

Kada bi se davala nagrada za “naj kul igru godine”, DMC4 bi lagano oduvao konkurenciju jer na skali od 1 do 10 DMC4 dobija 11. DMC4 je maestralan hack&slash naslov koji će vas satima držati prikovane za stolicu, na tankoj granici između pobedničkog krika i gubitničkog jauka. No, i pored fantastičnih momenata koje ovo bogato parče torte sa orasima nudi, činjenica je da ima i dosta ljusaka na koje nepažljiv degustator može da polomi zube! Ali šta je nekoliko izgubljenih zuba ako je pred vama tako senzacionalna i ukusna torta, zar ne? Untitled Document

	Naziv igre: Devil May Cry 4
	Žanr igre: Hack&Slash
	Razvojni tim: Capcom
	zdavač: Capcom	Grafika: 89
	Datum izlaska: 08.07.2008	Zvuk: 81
	Veličina: 1 Dual Layer DVD	Igrivost: 87
	VGA: Nvidia Ge Force 8800GT/ ATi Radeon HD3870; RAM: 2GB; CPU: C2D E6600 ili ekvivalent	+ Borba, grafika, protivnici, boss borbe
Forum | Screenshots	VGA: Nvidia Ge Force 8800GT/ ATi Radeon HD3870; RAM: 2GB; CPU: C2D E6600 ili ekvivalent	– Previše ponavljanja, muzika